INSPIRACIJA

Leteći trapez

 

Strah lako može poremetiti naše ambicije i lični razvoj. Često nalazimo izgovore da se ne bismo suočili sa svojim strepnjama i strahovima, i tako izbegli to strašno mesto koje zovemo „tranzicija“. Ipak, stanje tranzicije omogućava transformaciju, prestrojavanje i napredak. Tranzicija nam omogućava da se razvijamo dok se mirimo sa prošlošću i prihvatamo nepoznatu budućnost. Bez tranzicije, bili bismo u zastoju.

„Ponekad osećam da je moj život niz zamaha na trapezu. Ili se držim za šipku trapeza i ljuljam se na njemu, ili na tren ili dva, letim između dve šipke trapeza.

Najčešće, grčevito se držim za trenutnu šipku. Ona me nosi postojanim zamahom i imam osećaj da imam kontrolu. Znam sva prava pitanja, pa čak i neke prave odgovore. Ali povremeno, dok se srećno, ili ne toliko srećno, ljuljam, pogledam ispred sebe, u daljinu, i šta vidim?

Vidim još jednu šipku trapeza kako me gleda. I znam, u onom delu sebe koji zna, da ta naredna šipka nosi moje ime. To je moj sledeći korak, moj rast, moja životnost koje dolazi po mene. U dubini duše znam da, kako bih rasla, moram da pustim trenutnu, poznatu šipku i pređem na sledeću.

Kad god se to desi nadam se, ne; molim se, da neću morati da zgrabim novu šipku. Ali u onom delu sebe koji to zna, svesna sam da moram pustiti staru šipku i da na nekoliko trenutaka moram leteti pre nego što zgrabim novu. Svaki put kad to učinim ispunjava me strah. Bez obzira na to što sam svaki prethodni put uspela.

Motivacija
Svaki naredni put plašim se da ću promašiti, da ću se slomiti o nevidljive stene u bezdanoj kotlini između dve šipke. Ali svejedno to učinim. Moram. Možda je to suština onoga što mistici nazivaju verom. Bez jemstva, bez mreže, bez osiguranja, ali svejedno to činimo, jer držati se za tu staru šipku više nije moguće. I tako, u trenutku koji se čini večnim, ali u stvarnosti traje samo delić sekunde, letim kroz mračnu prazninu koja se zove „prošlost je završena, a budućnost još uvek nije stigla“. To se zove tranzicija. Počela sam da verujem da je to jedino mesto gde se nešto zaista menja.

Slutim da je mesto tranzicije jedina prava stvarnost, a da su šipke iluzija koju zamišljamo kako ne bismo primećivali prazninu. Da su tranzicije, uz sav strah koji ih prati, najživlji, najstrasniji trenuci našeg života, najispunjeniji strašću. I tako, transformacija straha možda nema nikakve veze sa uklanjanjem straha, već sa time da dopustimo sebi da „visimo“ u zoni tranzicije – između šipki trapeza – da dopustimo sebi da budemo na jedinom mestu gde se promene zaista dešavaju.

To može biti zastrašujuće. Može biti i prosvetljujuće. Leteći kroz prazninu, moramo naučiti da letimo.“

Danaan Parry, Warriors of the Heart